Заједно

Година за нама је била дивна година; наш народ није одавно имао онако дивну годину. Зашто? Јер смо пет пута чули да неком малом анђелу треба велика помоћ да би преживели и пет пута смо успели да их сачувамо.

Софија, Лана, Миња, Аника и Оливер – пет малих бораца, пет малих победника. Од њиховог непријатеља, спиналне мишићне атрофије типа 1, слабе мишићи, слабе ручице и ножице и већина беба не дочека ни 2. рођендан. Излаз из ове агоније имао је цену од преко 2 милиона евра, као што смо већ чули. Пошто је држава била презаузета изградњом националних стадиона и гигантских споменика, народ се сам супротставио суровом непријатељу и победио не једном, већ пет пута!

Прво смо чули за Софију, која је на крају успешно послата на лечење почетком децембра 2020. Убрзо смо чули и за Лану, па Мињу, па Анику, па Оливера. И сваком од њих прикупили смо планину новца да могу да наставе своју борбу. Одавде изгледа као да је све то прошло за тили час, али сећамо се колико је свако од нас зинуо када смо први пут чули колико новца мора да се скупи. Кад треба да направиш тај први корак, мислиш да је лакше да ни не покушаваш, да се предаш и готово. Али добро је да смо имали једне друге, да смо једни други бодрили, храбрили, подсећали и терали да се покренемо.

Кад се народ скупи и усмери у заједничком смеру, нешто прелепо се деси. Рађа се једна заједница. Рађају се поверење, сигурност, љубав и везаност. Људи једни друге слушају, помажу кад то треба, бране се од свакога и свачега који би то срушио. Кад се људи држе заједно, бране сваким прстом и сваком речју то што су заједно изградили, ту кућу, тај град, ту државу.

И какав је онда живот у тој савршеној земљи? Кад се осећаш као важан део те заједнице, не постоји много лоше ствари које би себи дозволио. Чуваш, бринеш, одржаваш и сређујеш сваки травњак, сваку улицу и сваку зграду, јер си поносан на то што имате. Добре људе јавно хвалиш и уздижеш на рамена, да сви чују за њих. Лоше људе, који нарушавају живот у вашој заједници, опомињеш, јавно критикујеш и искључујеш из живота ваше заједнице којој толико штете. Пре страног бираш своје – своје запослене, своје производе, своју уметност, своју историју. И наравно, кад то неком зафали, позовеш своје суграђане и даш све од себе да помогнеш колико можеш. Живот у заједници је добар.

Један начин да бринеш о својој заједници је да пажљиво бираш ко ће њоме да управља. Редовно излажење на изборе је камен темељац сваке здраве државе, јер подиже укљученост грађана у процес доношења великих одлука у њој. И немој да ми кажеш да хоћеш да гласаш али немаш за кога – колико год да су понуђене опције добре или лоше, ти мораш пажљиво да слушаш ко шта има да понуди, како се бори да заштити нашу заједницу и да ли то довољно добро ради. Ако не, испада из игре, и то је демократија.

Кад изађеш да гласаш, ти не бираш кандидата, већ бираш земљу у којој ћеш да живиш. Како ће пролазити људи који руше миран живот у нашој заједници? Како ће живети људи који га чувају, попут ватрогасаца и лекара? Колико ће се улагати у очување чистог ваздуха, а колико у културу? Хоће ли се овакве несрећне приче завршавати лечењем у некој бољој болници у иностранству, или некој нашој одлично опремљеној а приступачној болници? Све то бирају људи од крви и меса на одређеној позицији, а њих бираш ти. Изађи и гласај!

Софија, Лана, Миња, Аника и Оливер – пет малих бораца, пет малих победника. И свако од нас је победио уз њих, јер смо гласно рекли како желимо да памтимо ову годину, и какву земљу желимо. Заједно, до следеће битке…

Придружи се разговору!