Знам

Знам, све знам, знам колико ти је тешко. Знам да си уплашен(а), знам да ти ништа није јасно, знам да се у теби крчкау збуњеност и бол и бес и анксиозност. Знам и да људи око нас редом губе посао, губе најмилије, губе снагу, губе наду. Све знам и жао ми је. Али ово је тек почетак.

Ооо, па да ли је то још једна објава на блогу о крају ове године и пандемији и о томе како морамо да победимо у овом рату? Па и не баш. Сви знамо шта нам је урадила ова пандемија и шта нас даље чека. Не бих да будем још један у низу који ти соли памет о томе. Ово је чланак о Србији, у којој се спрема једна много битнија борба. Борба која се крчка годинама (ако не и деценијама) а чији врхунац ћемо, убеђен сам, видети у 2021. години.

Србија већ годинама ратује са много већим и комплекснијим проблемима, поред којих пандемија смртоносне болести изгледа као беба са звечком. Годинама видимо колико нам пропада здравство, јер све већи број недеља треба да дође ред на твоју операцију. Годинама гледамо како судство постаје све спорије, лење и скупље за грађане. Годинама десетине хиљада младих људи одлазе преко и не окрећу се. Годинама паметни, школовани људи крпе пару на пару, док кримоси, певаљке и пријатељи из сенке владају нашим градовима, ТВ каналима и мозговима. И док једна страна опет троши милионе на споменике који нам не требају, друга страна опет скупља милионе за децу која их немају…

Али ове године се нешто преокренуло. Ове године је кренуо талас промене. Рушење бране на Ракити, нереди у Београду, протести на Кошутњаку и Макишу.. Све је више људи, емисија и догађаја са једном гласном поруком: овако више не може. Народ се буди, устаје и бира да бира какав живот жели и какву државу жели. У наредној години ћемо видети још већи залет овог таласа, јер кад људима покажеш трунку напретка и наде, они се никако неће вратити на старо.

Ово није позив на револуцију, нити на државни удар. Не мислим да много тога може да се постигне мотком и бакљом, можда сма превелики пацифиста. Најбитније је да сваки грађанин ове земље лупи себи шамар и запита се у каквој земљи жели да живи. И кад знаш одговор на то питање, свака одлука се сама од себе искристализује. Модрице и ватра дођу и прођу, али промењени поглед на свет остаје много дуже. Смао треба прво доћи дотле… Кокошка који цео живот живи у кокошињцу за кукуруз мисли да је злато.

Ова пандемија, иако страшна и немилосрдна, нас је раздрмала и пробудила. Сад је јасно, црно на бело, колико не знамо, колико не разумемо, колико неке ствари које би требало да функционишу заправо не функционишу. Мећаву је тешко преживети и са дебелим ћебетом, а поготову са танким ћебенцетом пуним рупа. Сад се види шта је битно и шта је веома битно, и према томе ћемо од сад да се владамо.

Али исто тако нас је подсетила да можемо и да умемо да будемо јаки, солидарни, сконцентрисани на оно што је најбитније. Кад хоћемо, знамо да седнемо и да одаберемо најбољу путању за све нас. Кад нешто не ваља, не бојимо се да преврнемо све наопачке и почнемо од нуле. Увек мислимо на будућност, на нашу земљу и нашу децу, чак и кад је најтеже.

Долазе боља времена, година пред нама биће невероватна, пуне напретка и нових момената. На светском нивоу, наравно, али још више на нивоу наше земље. Биће тешко, то знај. Пуно посла нас чека. Али не сумњам у нас. Победили смо ми и веће невоље.

Видимо се на другој страни,
Михаило

Придружи се разговору!