Врело лето на Ракити

Скорашњи догађаји на реци Ракити, где се већ годинама гради минихидроелектрана, мени су једна од најлепших вести ове године. Јесте уништена туђа имовина, али ја сам веома поносан на те људе и њихове мотике.

Прошле недеље, велика група мештана, активиста, новинара и политичара окупила се на реци Ракити у пиротском крају са једним циљем: да уклони што је већи могуће део цеви у који је дивна речица угурана од стране инвеститора и власти зарад профита на рачун природе. Јасно као дан.

Не желим да овај блог и ова страница буду још једно место на интернету где ће тамо неки лик са тастатуром да износи своје пребитно мишљење о политичкој ситуацији у земљи. Зато овај чланак неће бити усредсређен на политичку страну ове приче. Радије, желим да овај чланак посветим тим дивним, храбрим људима са моткама и крамповима, те разним грађанским организацијама које су устале да спрече урушавање нечег вредног у овој земљи. Између осталог, на Ракити су се тог дана појавиле организације ”Одбранимо реке Старе Планине”, ”Не давимо Београд”, те многи мештани, грађани и пријатељи из многих делова Србије, па и Босне и Херцеговине.

Ово неће бити само још један политички чланак.

Наравно да није потребно објашњавати зашто ти људи заслужују нашу похвалу. Бориш се за нешто у шта верујеш и не предајеш се туђим интересима и притиску. Штитиш оно највредније што свака земља има, а то су воде, шуме, природа – како то може да буде нешто лоше? ”Али замисли да теби неко поломи прозоре на кући крамповима и мотикама као ти људи”, већ чујем неког од вас. Замишљам – ако сам ту кућу саградио на туђој земљи и све око ње упропастио цементом, жицама и циглама, па ме још годинама гоне (и то законским путем) да одем одатле, зар заслужујем било шта друго?

Поред тих очигледних разлога, овај чланак посвећујем тим грађанима, активистима, новинарима, мештанима из једног дубљег, али много битнијег разлога. А тај разлог је да овако све почиње.

Свако друштво, без обзира о којем веку или пределу причамо, морало је да крене од неког свог почетка. И свако од тих друштава стигло је до свог данашњег положаја (за нека друштва тај положај је ништа више од сећања) кроз напредак. Напредак у науци и технологији, у медицини, у законима, у међуљудским и међународним односима, у култури. Као што река Ракита излази на сунце негде дубоко на југу Србије, близу границе са Северном Македонијом, тако и сав напредак у једном друштву извире тамо где се људи буде, устају и свесно бирају путању развоја свог друштва.

Управо то смо видели на Ракитској Реци, мада то се не види тако лако на површини. Али јасно је: народ, тачније свако ко у том народу живи, је свесно и рационално проценио догађања око себе и одлучио какву државу жели да види за једну годину, две, десет. Ти људи су својим крамповима и рукама доказали да ово није држава у којој свако са довољно дубоким џепом може да стрпа једну дивну, чисту реку у бетонску цев. Кад су инвеститори повукли своје измишљене линије по реци Ракити, и народ је повукао своју црту. Доста је.

Кад су инвеститори повукли своје измишљене линије по реци Ракити, и народ је повукао своју црту. Доста је.

Скорашњи догађаји на Ракити нису гром из ведра неба. Ова борба траје већ годинама; било је ту и раније и протеста, и пожара, и хапшења, и свачега. Али ипак је некако овај догађај новост, као кап која прелије реку.

Прича о Ракити није готова, а нису ни оне приче које ће Ракита инспирисати и покренути. Многе друге реке биће ослобођене од својих цеви, многи други градови биће оживљени овим залетом, многа деца научиће како се то неко бори за своје друштво и своју будућност. Запамтимо Ракиту. Запамтимо све те људе. Хвала Вам.

Придружи се разговору!