Упознајте Џонија

Опет сам одустао. Опет је та нека узбудљива идеја, у коју сам уложио тону сати, времена и труда, постала ништа друго до празна реч на згужваном папиру. Али ништа ме то није брига. Не дам Џонију да ме гуши. Чекај, чекај, а ко је сад па Џони?

Идеја о којој сад пишем је мибо, она платформа за продају старог намештаја и антиквитета коју сам можда поменуо једном или двапут. Зашто сам одустао? Просто нисам више у њој видео ону вредност коју сам видео кад сам почео на њој да радим. Кад је цела прича почела, у њој сам видео две главне сврхе које сам хтео да испуним; прошло је неко време и ја то више не видим тако! И то је у реду.

А Џони, па Џони је онај гласић (а понекад и гласчина) у мени која све што урадим, добро или лоше, некако претвори у искључиво лоше. То је та нека несигурност коју ваљда сви имамо у себи, да л’ је то неки его, неки унутрашњи саботер, шта ја знам. То је онај гласић који сваки корак напред успори својим непрестаним, бескорисним блебетањем. Онај што вас увече пред спавање спопада неким бламом који сте направили пре пет година, или вас свакодневно запиткује нека питања која нису битна и на која не мораш одмах сад да имаш одговор. Е, ја сам том смраду дао име Џони, да ми буде лакше.

Зашто баш Џони? Не знам, тако ми је некако звучао, и надам се да се ниједан Џони који чита ово неће увредити. Овај мој Џони – а претпостављам да ћете неке његове особине препознати – непрестано запиткује, премишља се, критикује и оговара. Кад нешто добро урадим, њему је то могло боље, а кад нешто лоше урадим, он је тачно то и очекивао. Кад неко други нешто добро уради, он им завиди, а кад неко нешто лоше уради, он их обасипа изговорима и оправдањима, које за мене никад не проба да пронађе. Џони је један јазавац и небитан је скроз.

Моје одустајање од миба је још једно у низу. У последњих пар година сам пробао па одустао од продаје мајица, продаје слика и часописа који сам основао (од њега сам два пута одустао). Ја знам да је у сваком пропалом плану сакривена нека лекција, неки делић слагалице који сам морао негде да пронађем. Не могу већ сад да знам шта сам то научио и то ми не смета. Ја лично мислим да у овим годинама, а понекад и у познијим годинама, човек мора мало да скаче са гране на грану, док не нађе себи неку удобну, са лепим погледом. Џони то види као слабост, као кукавичлук.

Ја већ гледам на следећу грану, на нову емисију о којој можете мало да прочитате овде. Волео бих да већ у месецу новембру избацим прву епизоду, али не желим да угрозим њен квалитет јурњавом и скраћивањем времена које је потребно да идеја сазри. Већ сам у преговорима са пар интересантних гостију и испробавам разне програме и технике које су ми потребне, али морам и да дам свом мозгу мало времена да се прешалта у ову брзину. А рвем се и са Џонијем, који је поготову бучан ових дана, због миба.

Да ли сам луд што сам дао име неком гласу у својој глави? Надам се да нисам, нити да тако звучим. Чак је нешто што препоручујем и теби! Кад од своје личности, која је сјајна, амбициозна, вредна и интересантна, одвојиш тај муљ који је несигуран, напоран и завидан, па га ставиш у једну теглу са посебном налепницом, много ти је лакше. Да ли већ имаш назив за тај свој его, за свог унутрашњег непријатеља? Ако имаш, подели га са нама у коментарима испод! Ако немаш, размисли да ускоро то испробаш. Велики број људи на свету, а поготову наше генерације, не може да се снађе на овом лудом свету, у овој хаотичној земљи, јер не може да раздвоји то бескорисно, умарајуће блебетање од свог ума и својих идеја.

Стварно, пробај! И чућеш себе, после пар недеља или месеци, како се питаш где је Џони, јер га није било давно. Далеко му лепа кућа.

Придружи се разговору!