Препород

Данас је дан посебне врсте. Оне посебне врсте која се ретко јавља а која ми даје довољно залета да дочекам наредни такав дан.Јутрос сам се пробудио у 4. Не знам зашто. Ја будан као да сам спавао последњих 10 сати. Напољу се спрема тешка летња олуја а у мени крчка пиво попијено пре пар сати. Окренем се пар пута, ма нема шансе, па се усправим и узмем књигу у руке. Али неће мозак да чита, хоће да ствара, да планира.

Седнем пред празну белу таблу, узмем маркер у руке, па изнесем мисли на таблу. Да их лакше препакујем. Треба да завршим ону презентацију сутра, данас ћу да саставим списак гостију за први Никшићки Форум (окупљање младих амбициозних људи у нашој кући у Никшићу крај Крагујевца), требало би и неки тренинг убацити…

Чим сам изнео све испреплетане мисли на таблу, све је било јасније. Људски мозак је само један комад меса коме је често претешко да се снађе у сопственом гулашу од мисли, идеја, обавеза и невоља. Ставиш све мисли на таблу или папир, повучеш линије између њих, па видиш где си тренутно. Ја сам тренутно ту да желим да отворим свој блог, паралелно са осталим пројектима на којима већ радим.

Ову одлуку нисам донео из хира или из брзоплете јурњаве за трендовима. Знам то јер се одлука сама представила као прави корак кад сам избацио све мисли на таблу и повукао црте и стрелице. Главна идеја на коју се све враћало био је препород Србије, идеја којом сам ја већ неко време задивљен и која има потенцијала да промени живот свих нас у Србији. Шта то уопште значи?

Па, то је економски, друштвени, духовни и свакакви други процват наше земље који првенствено доносимо ми млади. Чини ми се да су наши млади данас у озбиљној невољи: изгубљени, несигурни у будућност у Србији, бесни, исфрустрирани, изморени, а опет пуни идеја, скривене енергије и жеље да нешто направе. Пошто живимо у Србији таквој каква је (а држаћемо се подаље од политике јер ово није такав блог), у младе се не улаже довољно енергије, труда, шанси и капитала. Не знаш шта ћеш и где да радиш, немаш ни кога да питаш, направио би нешто сјајно од себе али не знаш како, не знаш ни за кога да гласаш, ни да ли да се цимаш уопште тиме. Дани пролазе у блеји по кафићима, ноћи на Инстаграму. Погубљени, збуњени, исфрустрирани несавршеним животом у Србији и факултетом који као да траје два живота, млади, уместо да граде будућност ове земље, траже шансу преко гране, на чувеном Западу који нам све више одмиче.

Од како сам завршио студије у Аустрији и вратио се овде, кад год поменем родитељима да желим да радим ово или да пробам оно, често следи шаљиви одговор: ”Па зар платисмо толику школу у Бечу да би ти пробао то и то?” Али не схватају да сам ја од тог Беча добио много више од те школе. Покупио сам жар, увереност и наду да би и Србија могла једног дана да буде међу тим најразвијенијим земљама. Па и Беч је некад, како каже мој друг, ”био коњушарница док нису стигли Јевреји”

Промена почиње у сваком од нас. Преко је потребно једно буђење, једна активација, један процват међу младима, да би и сама земља процветала. Овај блог бавиће се управо тим буђењем, кроз објаве, књиге, интервјуе и други садржај који ће (надам се) улити наду мојим судржављанима и покренути их да нађу свој жар. За почетак седи пред празну белу таблу и препакуј мало своје мисли.

Придружи се разговору!