Подељено време

Живимо у подељено време, у подељеном свету. Данас, више него икад, људе раздвајају километри и километри оштрих мишљења, неспојивих ставова и забетонираних аргумената. Не слажеш се са саветом своје мајке, нервира те комшијино понашање према деци, људи на фејсу су тек посебна категорија.

Али како човек да напредује даље – а како цело друштво уопште – кад ти се чини да си окружен само гласним, тврдоглавим моронима који не желе ни да чују твоје мишљење, а вероватно немају ни ментални склоп да га и схвате? Ова реченица можда мало звучи претерано, али намерно је написана тако. Прочитај је опет. Нажалост, већина људи која се нађе у неком неслагању са неким, у каквој расправи, присваја управо овакво гледиште.

Јасно је да је оваква перспектива апсолутно неисправна. Та логика ”ја сам у праву, ти ништа не знаш” није пила воду ни пре десет векова а свакако не би требало да је пије данас. Ипак познајемо доста људи са управо таквим приступом дискусијама, а вероватно смо и сами такви, били ми тога свесни или не. Ево, ја први признајем – умем понекад да се ухватим за своје мишљење као смрт за бабу, што ми не дозвољава да размотрим ту могућност да можда постоји бољи начин да се иде даље. Сви то радимо, није грех.

Можда није грех али јесте гадна навика. Навика која има потенцијала да ти упропасти дан, пријатељство, каријеру, па и целе цивилизације. Не, то није претеривање, јер је аргументативна писменост и вештина конструктивног расправљања један од основних стубова сваке здраве цивилизације. Та гадна навика је подједнако гадна и на високим дворовима и у амбасадама широм света, као и у свакодневним свађицама преко ограде и на друштвеним мрежама.

Просечној особи је ова друга категорија много познатија. Свакодневно улазимо у усијане расправе са људима око нас, око безобразног паркирања на пешачком, око броја голова које је Тоти дао прошле сезоне, око будалаштине коју је неко оставио у коментарима испод тамо неке објаве на фејсу. Кад се сад сетиш тих тренутака, кад они изгледају као удаљена сећања у магли, бистре си главе и ума, и сад лако можеш да одредиш како је исправно поступити и приступити тој расправи. Ти мислиш једно, ја мислим друго, и шта сад? Морамо некако да изнесемо те ставове који вриште да изађу из нас, а да не повредимо друге или испаднемо јазавци.

Ту је битно упамтити основну природу људске животиње. И даље смо само животиње, којима владају осећања, тренутни нагони и праисторијски инстинкти. Стога суштина наше расправе нису Тотијеви голови или непрописно паркирање, већ је увек – али апсолутно увек – покретач свега тога неки дубљи мотив. Не боли ме то како се паркираш, већ ме боли то што вечито ја поштујем правила а други се провлаче. Нису то само Тотијеви голови, већ моје искуство у овој области, којег би ти већ требало да си свестан и да га уважаваш. На површини, наше речи говоре о паркирању и коментарима на фејсу, али испод коже, осећамо се несигурно, уплашено или као да нас нико не чује.

Упамти – ретко је да се људи свађају управо око тога око чега се води дискусија. Потражи дубљи мотив. Зашто се мој саговорник толико држи свог става? Зашто се ја толико држим? Која је овде права мотивација, право осећање које покушава да исплива на површину? Уз помоћ оваквог саосећања, не само да ћеш лакше пловити кроз немирне воде дискусије, већ ћеш изађи из ње као зрелија особа са дубљим разумевањем за ону другу страну. Саосећање је аргумент који никад не губи.

1 thought on “Подељено време

Придружи се разговору!