Никшићки Форум

Синоћ смо моји пријатељи и ја одржали први Никшићки Форум. Близу мог родног Крагујевца, на Никшићком брду, под вердим летњим небом, окупила се мала група младих, амбициозних, знатижељних људи да одржи прву од многих дискусија о будућности наше земље.

Волим да излазим. Још увек нисам толико оматорио да ме смарају гласна музика и гужве по граду. Две врсте излазака су ми посебно драге: оне ноћи које проведеш на подијуму са забавним људима и хладним пићем и оне вечери које проведеш ћаскајући са друштвим о дубокоумним темама до 4 ујутру. Ова друга врста ми је поготову драга кад седнем са правим људима за такве разговоре.

Из једне такве вечери, са квалитетним људима и хладним пивом, родила се идеја о Никшићком Форуму, окупљању младих, знатижељних људи који желе да дискутују велике теме нашег друштва: привреду, иновацију, предузетништво, напредак. Зашто баш Никшић? Моја породица и ја често се повлачимо у Никшић да побегнемо од градске врелине, да уживамо у погледу на Крагујевац и напунимо батерије за нове походе. Управо то пуњење батерија, то подмлађивање, је оно што ми говори да би Никшић био идеалан епицентар за препород Србије.

Тема овог прворођеног Никшићког Форума била је Буђење: говорили смо о проактивности, грађанском активизму и буђењу из дугог зимског сна. Да би се пробудила држава, мора да се пробуди друштво, а да би се пробудило друштво, мора да се пробуди свако од нас ко у њему живи. Шта ја то радим сваког дана? Куда сам кренуо? Да ли довољно чиним за себе, своје најдраже и своју земљу? Да ли могу то боље?

Лако је рећи да смо пропали, успавали се, предали се, али ова хибернација није присутна само у Србији. Чини ми се да је та поспаност свеприсутна, у многим земљама света, јер је честа одлика људске животиње да прихвати линију мањег отпора, да одабере најлакши пут и да неке ствари присвоји за неопходна зла овог света. Градови морају да буду пуни асфалта и реклама, шеф мора да ти буде чудовиште које се мрзи, брак мора да буде дуг и досадан, мора да се чека по 3 сата у чекаоници за било шта… И онда кад ти дође нека свежа крв, неко пун енергије и нових идеја, он је узурпатор, то се тако не ради, он је незахвалан, умишљен, напоран

Ја нисам такав тип. Ја себе сваког дана питам, и за велике и за мале ствари: Чему све ово што радим? Како ће ово утицати на мене и на моје окружење? И чим осетим да полако тонем опет у тај зимски сан, трзнем се и натерам се да устанем. Стога и Никшићки Форум, јер нисам једини у овој земљи који не жели да му живот прође у чекању нечег бољег, већ желимо то сами себи да створимо.

Ево једна визија Форума у малом: од како смо у мојој породичној кући увели рециклирање флаша, лименки, кутија и сличног, само ове године смо преусмерили преко 250 килограма отпада на рециклирање уместо на депонију. Двестапедесет килограма! Захваљујући тој иницијативи и заједничком труду, прешли смо од ”Ма каква рециклажа, па то се у Србији не ради!” до тога да рециклирамо скоро 10 кила отпада на недељном нивоу у нашој кући! Убрзо након увођења рециклирања у нашој кући у Крагујевцу, увели смо исти програм и у кући у Никшићу, а затим смо увели и програм компостирања биљног отпада у обе куће, што је мени посебно драго.

Сам Форум је прошао сјајно. Моји драги пријатељи су представљали интересантне аргументе и предлагали битна питања, помно слушали једни друге и изводили значајне закључке, за данас и за сутра. Три сата под ведрим небом је прошло за час (тако је то увек уз квалитетне људе и хладно пиће), а пун месец само што није заклимао главом док је немо слушао нашу дискусију. Једино ми је жао што нисмо никаквом сликом овековечили тај лепи догађај… Али, ово је сигурно тек први од многих Форума, тако да биће прилике!

Придружи се разговору!