Из крајности у крајност

Много волим да читам расправе на Линкедину. Не знам зашто, али много волим. На црвеној позицији неки opinion leader који износи неки свој препаметан, пребитан став у својој објави, на плавој позицији маса људи у којој неки износе сјајне аргументе а неки још луђи од овог првог. А у публици ја, који дефинитивно имам нешто паметније да радим али ту сам.

Тако сам вечерас наишао на расправу о употреби маски и осталих превентивних мера у спречавању ове досадне пошасти. Тема овог чланка није њихова ефикасност или ризичност овог стварног или нестварног вируса. Тема је све већа поларизација у нашем друштву, једна много више подмукла пошаст.

Поларизација је процес удаљавања ставова између две стране толико да они представљају две крајности неке расправе. Овај процес се може јавити и на микро (два појединца) и на макро нивоу (цело друштво), те може имати озбиљне последице на сваком. Док се свака страна све више удаљава ка свом ћошку – због ега, због ниске интелигенције, због необразованости, ви бирајте – све оно што је негде у средини пада у заборав. Истовремено, свака страна усваја апсолутно све што њена страна заговара – све добро, а дефинитивно и све лоше – и тако постаје карикатура свог екстрема.

Већ сам мало паметовао о расправама на друштвеним мрежама, али заиста мислим да се испод површине налази једна озбиљна тема за свако иоле дигитализовано друштво. Са дигитализацијом долази и интернет, са интернетом долазе друштвене мреже и сличне заједнице, са друштвеним мрежама долази олуја пребучних гласова, мишљења, ставова, аргумената и напада.

Са једне стране екрана је наш мозак, животињски, примитиван, еволуцијски заостао да би се носио са толико туђих мишљења одједном. Са друге стране екрана јесу компаније чија зарада зависи од тога колико ћемо времена провести у расправама са странцима на њиховим плаформама. Што је јача поларизација, то је бучнија расправа, и корисници проводе више времена на тој платформи. Уколико вас интересују и друге методе које технокомпаније користе да би профитирале од вашег мозга, обавезно погледајте документарац The Social Dilemma (у произдвоњи Netflixa, каква иронија).

Поларизација, било наметнута или природно постигнута, је нездрава. Нездрава је јер је нелогична, а све што је нелогично не може дуго да траје и кула од карата се руши. Нелогично је да постоји само избор једног или другог, а да ово у средини – комбинација најбољег од сваке стране – не долази у обзир. Или си левичар или си десничар. Или си атеиста, дакле сам ђаво, или си верник, дакле фанатик. Или си родољуб, дакле великосрбин, или си издајица и страни плаћеник. А где је ту средина?

Е па ја нећу тако да се играм. Ја ћу сам себи да бирам где сам на спектру, причали ми о политици, о вери, о коронавирусу или о ананасу на пици (крца). Ја ћу свесно да бирам свој став и упоредо са тим да послушам шта онај дијаметрални став и да извучем из њега оно најкорисније да дођем до праве истине. Нисам верник, али сматрам да је вера у нешто неопходна за опстанак. Не подржавам увођење обавезне војске за све, али сматрам да су дисциплина и издржљивост кључ за успех. Носићу и даље маску кад уђем у продавницу или у такси, али то не значи да морамо да заледимо целу привреду док не истребимо сваки бацил.

Свет је много лакши ако све и свакога можемо да спакујемо у посебну категорију, фиоку и кутију. Наш мозак то воли тако, али свемир не функционише тако. Прихвати да и она друга страна има понеки паметан аргумент, чињеницу или савет и одради шта мораш да своје рђаве ћошкове замениш нечим новијим.

Е да, и прекините да вређате ову другу страну само зато што се не слажу са вама. Свако има право на своје мишљење, право или погрешно. Не будите толики да не кажем шта, да вас не увредим, далеко било.

Придружи се разговору!