Апатија

Највећа претња нашој будућности је наша равнодушност.

Џејн Гудал, антрополог и борац за очување животне средине

Опасна пандемија се шири светом. Симптоми су једва видљиви, а последице трајне и неоспориве. Овај вирус се дуго спремао да нападне, а сада јури по свету, пушта своје пипке и оставља прашњав траг. Али овај вирус не преносе слепи мишеви, није то то. Ово је апатија.

Кад попијеш свој еспресо ујутру, па са пар кликова провериш прогнозу за викенд на Тари, па утакмицу од синоћ, па кад излази нова сезона Куће од папира, живот је леп. Живот је леп, брате, живот је добар, нема журбе, нема бриге. Навикнеш на такав живот, ради се, излази се, понекад одете на неки роштиљ, летовање, крштење, свадба.

Такав живот тешко шта може да узбурка. Ни тамо неки рат о којем не престају да причају на телевизији, ни вирус због којег из неког разлога као не би требало да останемо у граду дуже од 11, 12, ни вест да амазонске прашуме опет горе јер атмосфера постаје све врелија. Све су то ужасне вести, али су некако тамо негде, шта ја ту могу. Хвала богу па имамо модерну медијску машину да непрестано прежива свако шокантно дешавање, па чак и то које нема никакве везе са нама овде.

И ништа онда, слегнеш раменима и тераш даље. Опет ратују, ех па јадни људи. Па ништа онда, бићемо у Алегру до 11 па ћемо да блејимо на тргу. Ух, па добро, велика је то површина под пламеном, али ватра је добра за земљу зар не? Слегнеш и раменима и тераш даље, срк срк.

Али није баш само срк срк. Свака твоја реакција (и нереакција) ствара један ”лептиров ефекат”, тј. разорни ураган који настаје слабашним лепршањем лептирових крила. А наш данашњи свет, овако глобализован, умрежен, међуповезан, сачињен од међузависних система, погодно је тле за управо такве хаварије. Шлаг на торту је и то што, кад тако неки ураган удари, немогуће је одредити који тачно лептир га је и кад створио.

Свуда око нас видљиви су примери разорне моћи апатије, тј. равнодушности, незаинтересованости, нереакције. Загађење ћивотне средине и неочување наших природних блага један су очигледан пример. Горућа питања скоро многих друштава на свету, као што су бескућништво, екстремно сиромаштво, маргинализација одређеног дела становништва, често су деца апатије, како државе, тако и становништва. Једноставно је лакше само гледати своја посла и наћи неко оправдање како ће се тај проблем сам од себе решити, поготову ако имаш неке другачије планове за свој мандат.

Кад смо код мандата, излазност на изборима често пати због равнодушности гласача, и то не само код нас, него и у многим земљама у свету. САД су постале озлоглашене међу развијеним земљама, јер је излазност њихова гласача 2018. била нижа него икад. Наша земља је ту такође један лош пример; сетимо се излазности на изборима пре пар месеци. Скоро свако кога питате зашто није изашао, даће вам неки други разлог: корона, лоши кандидати, Запад… Међутим, јасно је да је равнодушност ту толико очврснула да је тај разлог био довољан да се не изађе.

Наравно, на супротном крају ове лествице налазе се земље у којима преко 80% гласача редовно користи своје право: Белгија, Данска, Шведска, Аустралија. Очигледно је да су земље где највећи постотак гласача редовно гласа међу најразвијених земаља данашњице. Ако погледамо попис земаља по људском развојном индексу (HDI, 2019), ове земље налазе се на 17., 11., 8. и 6. месту, од скоро 200 земаља. Да ли високи животни стандард у овим земљама има неке везе са тим што њихови грађани толико активно учествују у бирању смера своје државе? Не могу да тврдим баш то, али свакако не смета.

Овај чланак је испао мало више политички него што сам планирао, али пример излазности гласача солидно осликава његову поенту. Апатија уништава првенствено живот тог апатичог човека, а потом и осталих апатичних људи, а потом и целог друштва. А некима је лакше сварити то него сваког дана се борити за оно што желиш од себе и свог живота. Хвала богу, па је више нас из ове друге фиоке.

Придружи се разговору!